Српски реализам

У последњим деценијама 19. века српски сликари су се окренули Минхену као центру школовања, која је у односу на бечку школу била авангарднија и прогресивнија. Ипак, већи број њих је остао веран бечкој академији, у којој је систем школовања још био заснован на устаљеним школским, традиционалним поступцима и техничким вештинама. У стилском погледу реалисти после романтичарске узнемирености уносе мирноћу и ред у сликарство.

У српском сликарству реализам никад није заживео у правом смислу, у симбиози тематике и технике. Србија није била спремна да прихвати нове социјалне теме за које се залагао европски реализам, па сликари стога настављају да сликају портрете, религиозне и историјске композиције. Најистакнутији представници реализма су Стеван Алексић, Урош Предић, Паја Јовановић и Ђорђе Крстић.