Карађорђев конак

Карађорђев конак, који се у литератури назива Kарађорђев двор или његова престона резиденција, најрепрезентативнија је грађевина у оквиру комплекса Карађорђевог града. Простирао се од црквенoг звоника (који је био југоисточна одбрамбена кула) до куле која се налазила на југозападном темену утврђеног тополског града, чинећи његов јужни зид у дужини од 40 метара. Данас је сачуван део конака, у наставку југозападне куле, а део од око 17 метара према црквеном звонику је нестао приликом гушења Тополске буне и рушења тополског града, 30. новембра 1877. године. Подигнут по Kарађорђевој замисли, конак је 1811. године имао седам соба, трпезарију, сарачану (одају у којој је држана опрема за коње), пространи трем испред соба, а у подножју, што је диктирао благи пад терена, налазиле су се две подрумске просторије, у које се улазило из трема оивиченог луцима. Подигнут као главна резиденција врховног Вожда, конак је сазидан од камена у кречном малтеру, тако да је он истовремено био и јужни зид утврђења Kарађорђевог града. Kонак је повезан с југозападном градском кулом, у чијим се зидовима, дебелим 1,5 метар, налазе отвори за пушкарнице. Kонак је, уз извесне преправке, реновирао Kарађорђев син, кнез Александар, док је био на власти.