Споменик Доситеју Обрадовићу

Споменик је подигнут залагањем Јована Скерлића, највећег поштоваоца Доситеја Обрадовића крајем 19. и почетком 20. века, и Српске књижевне задруге . Идеја о подизању споменика јавила се средином 19. века, а поново је постала актуелна 1909. године, када су покренуте активности поводом обележавања стогодишњице Доситејеве смрти 1911. Тим поводом, оформљен је Одбор за прославу на челу са Стојаном Новаковићем и Јованом Скерлићем, који је, поред низа свечаности, планирао да се у Београду подигне споменик овој знаменитој личности. Подухват је подржала Београдска општина, која је прикупила део финансијских средстава и расписала конкурс за подизање споменика великом српском просветитељу на којем су право учешћа имали сви југословенски уметници. Одбор за прославу одредио је услове јавног конкурса, према којима је споменик требало да представља Доситејеву фигуру у пуној величини. Конкурсну комисију чинили су: Љуба Давидовић, председник Београдске општине, Богдан Поповић, Андра Стевановић и Богдан Гавриловић, професори Универзитета, Владимир Р. Петковић, помоћник директора Народног музеја , и Легер, шеф општинских грађевинара. На конкурс се одазвало дванаест уметника чији су приспели модели били изложени у основној школи код Саборне цркве(данас Основна школа „Краљ Петар Први“). Комисија је за три првонаграђена рада изабрала моделе Рудолфа Валдеца, Томе Росандића и Симеона Роксандића , а за најбољи је прогласила рад Рудолфа Валдеца, коме је била и поверена израда споменика. У тексту поводом излагања модела приспелих на конкурс, у часопису Нова искра, о Валдецовом пројекту се каже: „Доситеј је замишљен као путник, кога нека натприродна сила, што се пробудила у њему, смело покреће напред. Очи су му управљене узвишеној мети, којој требају да га однесу његове ноге. Књиге под пазухом и перо у руци указују на племениту мисију његову. Осећа се, да пут, који он пред собом крчи, води слави и вечности“.