Споменик палим борцима и жртвама фашизма

Споменик палим борцима и жртвама фашизма у Суботици, у функцији је маузолеја од новембра 1946. године када су уз свечану комеморацију положени посмртни остаци великана суботичког радничког покрета и револиционара стрељаних, обешених или погинулих у борби за слободу овог краја. Споменик представља непокретно културно добро као споменик културе. Након ослобођења Суботице, 10. октобра 1944. године, односно после завршетка рата са Даном победе над фашизмом, 9. маја 1945. године започиње у граду четврто раздобље споменоградње. На самом почетку, било је обликовано неколико конвенционалних меморијала, налик традиционалним-гробљанским-спомен белезима. Конкурс за први послератни споменик у правом смислу те речи расписан је у складу са тада важећим нормама поступка, 8. новембра 1946. године и био отворен за учешће свих југословенских држављана. Прву награду добио је предлог београдског вајара Драгутина Спасића, који се даље у југословенској скулптури не налази међу значајнијим ауторима. Међутим, према сведочењу Тибора Гајдоша, Спасић ће се „загубити” и у Суботици. Наиме почетком педесетих ће пројектовање споменика бити поверено угледном скулптору Томи Росандићу (1878—1958).